Поштовани гости, због ванредне ситуације ТН Мећавник неће радити од
16.03.2020. до даљњег.

Хвала на разумевању!

Момо Капор

Момо Капор (1937-2010)

Момчило Момо Капор био је српски сликар, књижевник и новинар који је за живота написао преко 40 романа, кратких прича и аутобиографских књига и есеја. Његова дела превођена су на француски, руски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик.

Дипломирао је сликарство на београдској Академији ликовних уметности, након чега почиње да ради на својим најпознатијим делима као што је књига „Белешке једне Ане“ (1978.), којом је Момо Капор стекао велику популарност и симпатије код публике.

Поред великог броја наслова, романа и збирки прича, аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, док је по његовим сценаријима снимљено неколико дугометражних филмова од којих су најпознатији „Бадеми с ону страну смрти“, „Банкет“, „Валтер брани Сарајево“, „Џоли џокеј“ и„Крај викенда“. Поред великог успеха, Капорови романи „Уна“ (1981.) и „Књига жалби“ (1984.) доживели су и своју екранизацију.Последња пишчева књига „Како постати писац“ објављена је 2010. године у издању Српске књижевне задруге.

Супруга славног уметника, Љиљана Капор, основала је Задужбину „Момчило Момо Капор“ у новембру 2010. године и установила годишњу награду из области књижевности и ликовне уметности која носи његово име, као и фестивал „Момин круг“ који се традиционално одржава сваке године почетком септембра. Награда „Момо Капор“ је годишње признање које додељује Задужбина „Момчило Момо Капор“ за доприносе у књижевности и ликовној уметности, на дан рођења Моме Капора, 08. априла. Исте године ћерке Моме Капора основале су Фонд „Момо Капор“, док је српски дневни лист „Политика“ покренуо иницијативу да једна улица у Београду добије име по њему, што је усвојено у јуну те године.

Момо Капор је био члан Сената Републике Српске, као и члан Академије наука и умјетности Републике Српске. Последњих година живота био је редовни колумниста франкфуртских Вести.

Сахрањен је у Алеји великана у Београду.

Остала најпознатија дела:
1. „Фолиранти“, 1975.
2. „Провинцијалац“, 1976.
3. „Лањски снегови“, 1977.
4. „Зое“, 1978.
5. „Скитам и причам: путописни дневник“, 1979.
6. „Сентиментално васпитање“, 1983.
7. „Хало, Београд“, 1990.
8. „Леро – краљ лептира“, 1995.
9. „Последњи лет за Сарајево“, 1995.
10. „Хроника изгубљеног града“, 1996.
11. „Смрт не боли: приче из последњег рата“, 1997.
12. „Најбоље године и друге приче“, 1997.
13. „Леп дан за умирање“, 2004.
14. „Елдорадо“, 2005.

Награде:
1. „Октобарска награда града Београда“, 1992.
2. Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу 1993.
3. Награда „Библиос“ Библиотека „Влада Аксентијевић“ Обреновац, 1994.
4. „Награда Светозар Ћоровић“ за најбољу књигу прозе, Билећа, 1999.
5. „Награда Лаза Костић“ за роман године 2001., Нови Сад
6. „Награда Тодор Манојловић“ за роман године 2002., Зрењанин
7. „Награда Бора Станковић“ за роман године 2004., Врање
8. Награда за животно дело, Удружење књижевника Србије, 2006.
9. Награда за животно дело, Српска књижевна задруга, 2008.
10. „Награда Дејан Медаковић“, Прометеј, Нови Сад, 2009.
11. „Награда Радоје Домановић“ за укупан допринос српској књижевној сатири, 2009.
12. Награде РТС-а: „Златни бестселер“ и „Хит либрис“
13. Награда за најчитанију књигу (укупно девет повеља)