Лукино Висконти (1906-1976)

Лукино Висконти ди Модроне био је италијански филмски, позоришни и оперски редитељ и сценариста. Сматра се једном од најважнијих личности италијанске кинематографије XX века.

Још у својим раним годинама био је изложен уметности, музици и позоришту: студирао је виолончело са италијанским виолончелистом и композитором Лоренцом де Паолисом, када је упознаои композитора Ђакома Пучинија, диригента Артура Тосканинија и писца Габријела Д’Анунција.

Као неко ко је одрастао у аристократској породици и ко је за време Другог светског рата постао члан Италијанске Комунистичке партије, у својим делима често је приказивао живот владајуће класе.

Филмску каријеру започео је као помоћник познатог француског редитеља Жана Реноара. Заједно са италијанским редитељем Робертом Роселинијем придружио се Салону Виторија Мусолинија (сину Бенита Мусолинија), који је у то време био задужен за уметност и филм, где упознаје и Федерика Фелинија. У наредним годинама интезивно ради на снимању својих филмова, режирању опера и представа, али и писању сценарија.

Поред наведеног, Висконти је био познат и по отвореном исказивању хомосексуалности.

Постоји музеј посвећен раду редитеља Лукина Висконтија у Искији (Италија).

Филмови и награде:
1. „Опсесија“, 1943.
2. „Земља се тресе“, 1948. (Специјална интернационална награда на Филмском фестивалу у Венецији)
3. „Лепотица“, 1951.
4. „Осећање“ („Разум“), 1954.
5. „Беле ноћи“, 1957. (Награда Сребрни лав на Филмском фестивалу у Венецији)
6. „Роко и његова браћа“, 1960. (Специјална награда и „FIPRESCI“награда на Филмском фестивалу у Венецији)
7. „Леопард“, 1963. (Награда Златна палма на Филмском фестивалу у Кану)
8. „Сандра“, 1965. (Награда Златни лав на Филмском фестивалу у Венецији)
9. „Странац“, 1967.
10. „Проклети“, 1969.
11. „Смрт у Венецији“, 1971. („25th Anniversary Prize“ на Филмском фестивалу у Кану (Награда за целокупни Висконтијев рад)
12. „Лудвиг“, 1972.
13. „Conversation Piece“, 1974.
14. „Невиност“, 1976.