Начин живљења

Дрвенград, на Мећавнику, у Мокрој Гори, место је које је створио Емир Кустурица и у којем ствара десет година.

У том прожимању створеног и новог стварања, осим насеобине формиране од старих, ”динарског типа” дрвених кућа са Таре, преуређених по савременим потребама, уз минималне интервенције, настала су, у тој ”несеобини уметничке и стваралачке провенијенције”, и Емирова три играна и два дугометражна документарна филма, два фестивала, Кустендорф и Бољшој, којима се традиција више не може одузети, две књиге, много музике и још један град, Андрићград.

Најснажнија стваралачка деценија Емира Кустурице видљива је, на Мећавнику, на сваком кораку по дрвеним трговима и улицама; у сваком кутку овог села са свим цивилизацијским достигнућима, недостатним већини градова који их несрећно немају.

– Мећавник сам сатима гледао, чекајући сунце да би наставили снимање у брдима изнад Мокре Горе, насупрот Мећавнику. – прва је и пресудна импресија Емира Кустурице тим простором, који је претворио у чудесно место. – Са завишћу сам гледао ка брду не којем није било ничега, али је увек било сунца!

Гледајући то осунчано брдо, Мећавник, Кустурица је угледао Дрвенград, онакав како данас изгледа.

Тамо где ”није било ничега”, сада је чудновато место за које се, полугласно, изговара: ”Тамо има нечега!”

Има: осим у блажанству испод тих сталноприсутних сунчевих зрака, има и у води, ваздуху, има нечега и у храни и пићу, у људима, има и међу псима који на Мећавнику престају да буду луталице, има ”нечега” и у амбијенту и атмосфери, у музици из разгласа са дрвених бандера око чијих се светиљки, ноћу, још увек окупљају лептири и боеми, заљубљени, вољени и остављени, у надметању ко ће бити истрајнији у чекању зоре и јутарње росе за умивање пред починак…

Управо ту, су настали Кустуричини филмови и књиге, у том граду, Дрвенграду, као у некој уметничкој исповедаоници у којој све из себе морају да ”истресу” редитељи, писци, сликари, музичари, глумци…

Ту од младих људи настају и будући велики редитељи.

На ”Кустендорфу”, Филмском и музичком фестивалу на којем ”сунце сија и ноћу” (Емирова ода оном сунчевом зраку који га је довео на Мећавник?), већ девет година, као нигде у свету, студенти имају прилику да обују Емирове ципеле вечито развезаних пертли, да погледају кроз Џармушове наочаре, да ставе на главу Депов шешир, сакрију се иза бркова Никите Михалкова…

Емир Кустурица живи ту, у Дрвенграду, на Мећавнику.

Свој животни стил и филозофију не намеће, већ дели са гостима, односно пријатељима Дрвенграда: спава и живи у дрвеној кући, храни се из исте кухиње и са исте трпезе – на коју износи поврће узгајано на његовим њивама у Мокрој Гори и у његовим пластеницима, износи млеко, сир и кајмак из његовог млекара уз шталу са 20 крава аутохтоне расе из Херцеговине, ”гатачког говечета”, пије иста вина из подрума, чита исте књиге, гледа исто небо, кисне од исте кише…

Тамо су и сокови – од сопственог воћа из ”сокаре” на Мећавнику, туфахије и баклаве, урмашице и тулумбе – из наше су, добрано већ, заборављене, а не тако давне, романтичне прошлости када се у посластичарницу ишло пре или после биоскопа који се, гле чуда, у Дрвенграду тако радо посећује…

Постоји ли, још увек, жеља да се машта, да се буде уметник, боем, мислилац, пилот, филозоф, писац, музичар, филантроп, песник, спортиста, архитекта, редитељ, сниматељ, глумац, хедониста, бунтовник…?

Онда, Дрвенград, Мећавник!

Тамо се пронашао и Емир Кустурица.