Биоскопи

Ко се не сећа мириса кожних столица, устајалог ваздуха након претходне пројекције, тапкароша испред улаза, добацивања из партера ка балкону и обрнуто, тај тешко да ће се сетити мале ”кокте” у стакленој бочици у бифеу у холу, тешко да памти укус кабезе, клакера, урмашица, туфахија, баклава или најјефтинијег сутлијаша у посластичарницама са малим столицама око исто тако малих столова са округлим мермерним плочама у најбољим предратним посластичарницама.

Све су посластичарнице на овим просторима предратне, као и биоскопи, којих више готово да нема.

А ратове редовно имамо.

На Мећавнику опстају биоскопи.

Пројекције су редовне, толико да нема ни тапкароша, осим за премијере.

А и неће вам се догодити да вам ”пукне филм” у сред пројекције.

Филмове су некада довозили комбијем, а данас их у биоскопу гледамо са меморијског уређаја величине привеска за кључеве.

Али их на Мећавнику гледамо!