Иво Андрић (1892-1975)

Био је српски и југословенски књижевник, дипломата Краљевине Југославије и – једини добитник Нобелове награде. Ову награду за књижевност добио је 1961. године „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље“.

Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и борац за ослобођење јужнословенских народа од Aустроугарске монархије. Дипломирао је и докторирао у Грацу (Аустрија) а између два светска рата представљао је Краљевину Југославију у конзулатима и посланствима у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.

У Српску академију наука и уметности примљен је 1926. године.

Поред романа „На Дрини ћуприја“, за који је добио Нобелову награду, Андрићева најпознатија дела су „Травничка хроника“, „Проклета авлија“, „Госпођица“ и „Јелена, жена које нема“.

Данас у Београду делује Задужбина Иве Андрића, заснована на првој и најважнијој одредби пишчеве опоруке, а то је да се његова заоставштина сачува као целина за општу културну и хуманитарну потребу. Његова тестаментална воља била је да се сваке године додељује „Андрићева награда“ за причу или збирку прича на српском језику.

Национална припадност:
Подаци из матичних књига кажу да је Иво Андрић рођен у католичкој породици и да је крштен у римокатоличкој цркви Светог Ивана Крститеља. Такође, постоје и подаци о Андрићевој уписници на Јагелонски универзитет у Кракову 1914. године, где је уписан као Хрват.
Насупрот свему поменутом, у личној карти Иве Андрића из 1951. године, види се да се својеручно уписао као Србин по националној припадности, а исто се изјаснио и у партијској књижици.

Борислав Михајловић Михиз о Андрићу:
„Католик из Босне, већ као гимназијалац опредељени југословенски националиста, марбуршки робијаш, песник младе хрватске лирике, дипломата троимене Краљевине, рођени ијекавац који оптира за екавизам београдског стила, писац људи сва три закона свог балканског вилајета, Андрић је био предодређен за интегралног Југословена и он је то несумњиво и био све до прекретне и сурово разделне 1941. године. Принуђен на поновни избор, одабрао је да се врати у Београд и подели судбину српског народа. Судбина је хтела да један од највећих српских писаца постане то својим сопственим избором. Андрић је изабрао нас, не ми њега.“

Дела:
1. „Ex ponto“, стихови у прози, 1918.
2. „Немири“, стихови у прози, 1920.
3. „Пут Алије Ђерзелеза“, 1920.
4. „Мост на Жепи“, 1925.
5. „Аникина времена“, 1931.
6. „Португал, зелена земља“, путописи, 1931.
7. „Шпанска стварност и први кораци у њој“, путописи, 1934.
8. „Разговор са Гојом“, есеј, 1936.
9. „На Дрини ћуприја“, роман, 1945.
10. „Деца“, збирка приповедака
11. „Госпођица“, роман, 1945.
12. „Травничка хроника“, 1945.
13. „На Невском проспекту“, 1946.
14. „Прича о везировом слону“, 1948.
15. „Проклета алвија“, новела, 1954.
16. „Игра“, 1956.
17. „О причи и причању“, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.
18. „Јелена, жена које нема“, роман, 1963.
19. „Шта сањам ми шта ми се догађа“, лирске песме, постхумно 1977.
20. „ОмерпашаЛатас“, недовршени роман, постхумно 1977.
21. „На сунчаној страни“, недовршени роман, постхумно
22. „Знакови поред пута“, књига, постхумно
23. „Свеске“, књига, постхумно