Ингмар Бергман

Ингмар Бергман (1918-2007)

Шведски филмски и позоришни редитељ и сценариста, један од највећих и најутицајнијих редитеља модерног филма.

Режирао је 62 филма од којих је већину и написао, а режирао је и више од 170 позоришних комада.

На филму је почео да ради 1941. године преправљајући туђе сценарије, а прво веће остварење био је његов сценарио из 1944. године („Мучење“), на којем је био помоћник редитеља Алфу Сјoбергу. Потом је наставио да ради самостално, снимивши запажене филмове „Затвор“ 1949. године и „Севдуст и Тинсел“ 1953. године. Међународни успех постигао са филмом „Осмеси летње ноћи“ 1955. године, који је био номинован за Златну палму у Кану. Затим, 1957. године, снима своја два најпознатија филма „Седми печат“ и „Дивље јагоде“. „Седми печат“ освојио је награду жирија и био номинован за Златну палму, а „Дивље јагоде“ освојиле су бројне награде. Од 1961. до 1963. године снима трилогију на тему вере и сумње у Бога: „Кроз тамно огледало“, „Зимско светло“ и „Тишина“. „Персону“, филм који је сматрао једним од својих најважнијих снимио је 1966. године, а једнаку важност придавао је и свом филму из 1972. године „Крици и шапутања“.

Други познати филмови из тог раздобља су „Девичански извор“ (1960.), „Час вука“ (1968.), „Срамота“ (1968.) и „Страст“ (1969. године). Због сумњичења за утају пореза Бергман одлази у егзил 1976. године, заклевши се да више неће снимати филмове у својој земљи. Нови филм „Змијско јаје“ (1978.) режирао је у немачко-америчкој продукцији, потом у британско-норвешкој копродукцији „Јесење сонате“ (1978), а потом је 1980. године режирао филм „Из живота марионета“.

Када се 1982. године привремено вратио у Шведску – ипак је режирао филм „Фани и Александер“.

Награде:
Бергман је 1971. примио Награду Ирвинг Г. Талберг за животно дело на додели Оскара. Три његова филма освојили су Оскара за најбољи страни филм: „Девичански извор“ 1961., „Кроз тамно огледало“ 1962. и „Фани и Александер“ 1984. године. Награда Цезар за најбољи страни филм („Фани и Александер“ 1984.), а на филмском фестивалу у Кану награђен је за Најбољи песнички хумор („Осмеси летње ноћи“ 1955.). Награду жирија добио за филм „Седми печат“ 1957. године, за најбољег редитеља проглашен 1958. године за филм „Ивица живота“, награду жирија добио за „Девичански извор“ 1960. године, затим Технички Гран при за „Крици и шапутања“ 1972., а године 1997. добио је „Палму свих палми“. Једанаест година касније у Кану добија Награду за животно дело.