Матија Бећковић

Матија Бећковић (1939-)

Знаменити српски писац, каријеру је почео као гимназијалац 1957. године објавивши своју прву песму у „Младој култури“.

Бећковићеви прозни и поетски текстови приређивани су за позориште и извођени на домаћим и страним сценама. У Народном позоришту у Београду 1978. године изведена је „Међа Вука Манитога“, а потом монодраме „Рече ми један чоек“ и „Не знаш ти њих“.

У Загребачком театру „ИТД“, „Казалишту младих“, „Јазавцу“, „Театру ММ“, „Српском народном позоришту“ и „Клубу М“изведене су позоришне представе по Бећковићевим текстовима.

У Савременом позоришту у Београду 1970. године изведена је комедија „Београд некад и сад“ са истоименим комедијама Стерије и Нушића.

Написао је две телевизијске драме и две једночинке за децу које је Телевизија Београд емитовала 1966. и 1967. године.

Са Бориславом Михајловићем Михизом адаптирао је „Горски вијенац“ а представа је изведена на сцени Народног позоришта у Београду.

Драмска поема „Че – трагедија која траје“ (са Душаном Радовићем) 1969. године преведена је на немачки и енглески језик.

Записи из књиге „О међувремену“ преведени су на енглески језик.

Награде:
За свој књижевни рад Матија Бећковић добио је награде: „Милан Ракић“, Октобарску, Седмојулску и Змајеву награду, „Дисово пролеће“, „Беловодску розету“, „Златни крст кнеза Лазара“, Равногорску награду, „Стефан Митров Љубиша“, Велику Базјашку повељу, „Одзиви Филипу Вишњићу“, Библиос, Награду Вукове задужбине, Његошеву награду и Жичку Хрисовуљу.
За поему „Ћераћемо се још“ добио је награде „Типар“, „Златни бестселер“, „Јован Дучић“ и „Лаза Костић“.
За дописног члана САНУ изабран је 1983. године, а за редовног 1991. године. Члан је Спрског ПЕН центра.
Дела:
1. „Вера Павладољска“, библиофилско издање Радомира Стевића 1962.
2. „Метак луталица“, 1963.
3. „Тако је говорио Матија“, 1964. и 1965.
4. „О међувремену“, 1968.
5. „Че – трагедија која траје“, са Душаном Радовићем 1970., 1989.
6. „Рече ми један чоек“, 1970., 1976.
7. „Међа Вука Манитога“, 1976. и 1978.
8. „Леле и куку“, 1980.
9. „Служба Светом Сави“, 1989.
10. „О Његошу“, 1988.
11. „Косово, најскупља српска ријеч“, 1989.

Добитник је и Седмојулске награде за књижевност (1989.), Повеље Карађорђе(2005.), „Награде Радоје Домановић“ за укупан допринос српској књижевној сатири, Књижевног вијенца Козаре(2008.) и Уметничког венца 2014. године.