Федерико Фелини

Федерико Фелини (1920-1993)

Felini

 

Још за живота сматран је критичарем друштвених појава у грађанском друштву у послератном раздобљу, одсликаватељем економског просперитета и најреспектабилнијим европским редитељем и за особу чија је популарност била упоредива с најистакнутијим филмским звездама његовог доба.

Озбиљан рад на филму започео је 1945. године кроз сарадњу с редитељем Робертом Роселинијем, код којег је био косценариста и асистент редитеља у филмовима „Рим, отворени град“ и „Паиса“.

Први филм „Светлости варијетеа“ режира заједно са Албертом Латуадом 1950. године, а први самостално режирани филм „Бели штрајк“ снимио је 1952. године. Годину дана касније за филм „Дангубе“ добио је Сребрног лава на фестивалу у Венецији. Првог Оскара добио је за филм „Улица“ 1954. године, као најбољи страни филм. Затим снима филмове „Пробисвет“ и „Ноћи Кабирије“, у коме је његова супруга Ђулијета Масина имала насловну улогу, што му доноси новог Оскара.

Након три године паузе у раду, 1959. године снима „Слатки живот“ и „Сатурикон“. За „Слатки живот“ награђен је Гран пријем у Кану. За филм „Осам и по“ с Марчелом Мастројанијем поново добија Оскара, а овај се филм сматра најуспешнијим након 1960. године.

Потом снима „Рим“, „Град жена“, „Кловнови“, „Казанова“, „Плави брод“, „Ђулијета од духова“ и, 1973. године, „Амаркорд“ за који добија четвртог Оскара, за најбољи страни филм.
Режирао укупно 20 филмова за које је музику увек радио Нино Рота.