Никита Михалков

Никита Михалков (1945-)

Nikita Mihalkov

 

Михалков је каријеру почео као глумац у дечјем студију Московског уметничког театра, а касније у Шукиновој школи Вахтанговог позоришта. Као студент, појавио се у филму Ђорђа Данелија „Корачам по Москви“ 1964. године и у филму његовог брата Андреја Кончаловског “Дворско гнездо“, 1969. године.

Уз наставак глумачке каријере, уписао се у Свесовјетски државни институт кинематографије (данас: Герасимов институт кинематографије), где је студирао режију код Михаила Рома, који је био професор и његовом брату и Андреју Тарковском.

Свој први кратки филм „А ја путујем кући“ режирао је 1968. године, а свој дипломски филм „Миран дан на крају рата“ 1970. године.

Као глумац играо је у више од 20 филмова, укључујући и филм свог брата „Ујка Вања“ 1972. године, а потом се појављује као косценариста, режисер и глумац у свом првом већем остварењу „Свој међу туђима, туђ’ међу својима“ (1974.).

Међународну славу Михалков стиче 1976. године својим филмом „Роб љубави“ 1976. године.
Михалковљев следећи филм „Недовршеникомад за механички пианино“ из 1977. године је његова адаптација Чеховљевог раног дела „Платонов“, са којим је освојио прву награду на филмском фестивалу у Сан Себастијану. Године 1978. режира филм „Пет вечери“, потом филм „Обломов“, затим филм „Родбина“ 1981.,а филм „Без сведока“ снимио је 1983. године.

Комбинујући неколико кратких Чеховљевих прича, 1987. године режира филм „Црне очи“ у коме глуми Марчело Мастројани – који добија награду за најбољег глумца на Канском филмском фестивалу.

Михалковљев следећи филм „Урга“ (1992.) осваја Златног лава на филмском фестивалу у Венецији. Филмом „Ана: од 6 до 18“ 1993. године документује одрастање његове ћерке Ане од детињства до зрелости.

Свој најпознатији филм „Варљиво сунце“ снимио је 1994. године, када је добио главну награду на Канском фестивалу и Оскара за најбољи страни филм.

Године 1998. Михалков снима свој епски подухват, филм „Сибирски берберин“ који је исте године отворио Кански филмски фестивал. Овај филм освојио је Руску државну награду.

Године 2007. режира филм „12“ за који 2008. године добија награду публике на фестивалу у Карловим Варима.
Наставак филма „Варљиво сунце“ „Егзодус: Варљиво сунце 2“ режирао је 2010. године.

У Београду 2014. године била је светска премијера његовог филма „Сунчаница“.